Stari moj

 1961. Negdje u Opatiji

Noć je, negdje oko pola četiri ujutro... U zraku se osjeća miris palente i kave.

Budiš me polako: 'Žarko. Diž' se... Samo što nije svanulo. Idemo na Savicu, kod Toplane. Čekaju nas šarani.'

Nećkam se. Trljam krmeljave oči, kažem: 'Ja bi još malo...' Odgovaraš mi: 'Neće šarani, štupseri, štuke, babuške čekati još malo.' 

Ustajem se i u polusnu se spremam. Ti si popio svoju kavu. Štange i role su spremne. Rupsak je spreman. Podmetač. Trpamo sve u 'žiku' i krećemo Leprovečkom prema Savici. Donje Svetice, Heinzelova, Radnička. Stajemo kod dućana. Treba kupiti nekaj za gablec. Frtalj kruha, somerica i Cockta. Sebi kupuješ 'Opatiju' i kutiju šibica. 

Nastavljamo dalje. Kod Toplane prelazimo prek pruge. 'Idemo na naše staro mesto', veliš. Dolazimo do poluotoka. Zauzimamo ga cijelog. Dva špinštoka na svaku od strana. Ja uzimam mali na koji si mi stavil meps da mogu špinat. Nikad nisam ništ vlovil tak, ali je bilo zabavno. Ti si postavil dva za štuke, dva za šarane i igraš se s kederima. 

Sviće polako. Riba se u osvit dana budi kao i priroda. Jutarnje sunce obasjava crveno-bijeli vrh dimnjaka toplane. Kroz zrak se probija škripa vlaka koji dovozi mazut, cvrkut hercera i štigleca, pokoji pljusak gladne štuke na površini Savice. Kederi grizu ko ludi. Ostavljam svoj špinštok i idem u lov na njih. Čujem te kak vičeš: 'Pas mater, opet mi je pobegla...' Nema veze stari moj, ima riba u Savici... Ima dana....


Da, ima dana... Sve dok ne dođe i taj dan. Prije sedam godina otišla je mama, a sada i ti... Brzo i prebrzo... Jedan životni krug je zatvoren... Drugi je otvoren... Moji dečki znaju kakav si bio i svi ćemo te uvijek i zauvijek pamtiti i voljeti.


Za kraj ti, stari moj, ostavljam Šerfu i jednu koju si uvek volel zapopevat...

Nek' te uvijek prati Svjetlo....